И то би било то за наше „орлове“, а за мене?

Пеђа и ја смо га видели, па ми је лакше, али овај учинак на Светском првенству ме је баш растужио јуче на послу. За мене је та утакмица почела у 15:30 и пратио сам је путем „минут за минут“ преноса на ФИФА-ином сајту. Остале колеге су такође навијале за Србију и слале ми поруке путем интерне апликације за ћаскање. Хајде добро ја, ал зашто су они толико били заинтересовани за победу Србије? Па то је слатка прича и захтева мало времена.

Овде у Бразилу те доста пореде са резултатима фудбалске репрезентације твоје земље. Кад ти земља игра добар фудбал и ти си аутоматски добар, и обрнуто. Тако сам и ја покупио пуно симпатија захваљујући Петковићу (Рамбо Дејан Петковић) кога овде ОБОЖАВАЈУ. Воле га и они који су ватрени навијачи његових клубских ривала (Он игра за Фламенго). Кад год би ме неко упознао, почео би да се осмехује, потврдно клима главом и понавља „ПећковИћ!“ показујући палац усправно. Већина је и чула за Србију захваљујући  њему. Тако сам и ја уживао у почетку. А онда је почело Светско првенство и Кузмановићева рука. Док су ме пре тога ословљавали са „Пећ“, тада сам постао „Гана“ и „КусмановИћ“ уз киселасти осмех и прст на доле.

Не можете замислити колико сам био срећан када је Србија победила Немце. Не можете замислити колику сам трему пре те утакмице имао….као први пут на испит кад сам излазио. И би победа! Људи су ми слали поруке да ми честитају, свраћали су у моју канцеларију да се рукују, чак ми је и Немица која је на пракси овде у Уберландији послала мејл у ком ми је честитала победу. И шта би Србин у овом тренутку урадио, него отишао до кафане и платио пиће за све. Шест Кока-Кола за 6 редова рачунара у мојој канцеларији и туце чоколадица за цуре из суседне канцеларије брзо се нашло у канцеларијама моје фирме. То је био тренутак за памћење. Људи су скандирали „Србија! Србија!“, заправо „Сервија! Сервија!“ и обећавали како ће навијати за Србију, ако Бразил изгуби. Могло се чути чак и „Ненад за председника!“, ал то је вероватно било у жару узбуђења. Овде се баш не дешавају овако „крупна“ чашћавања. Пар њих ми је  пришло и питало да ли сам ја богат, кад могу  овако нешто да урадим, а онда сам им објаснио како ми то радимо у Србији.

Можда наслућујете сада зашто су били толико узбуђени пред јучерашњу утакмицу. Поруке које су ми стизале и бодрење како ћемо се извући и победити, смајлићи након Пантелићевог поготка и опште разочарење и туга након пораза су имали један корен сачињен од две освежавајуће речи … Кока-Кола :) .

Мени сада остаје да навијам за Бразил и да се веселим њиховим победама. Можда ћемо једног дана и ми имати тако јаку репрезентацију, ко зна. За сад бразилски дрес ће висити у мом ормару и моћи ћете да ме видите након сваке победе Бразила на прашњавим улицама са осмехом на лицу ;)