Архитектура

Где ја то живим?


Сликано из авиона 2

Архитектура и околности у граду ком живим, Уберландији, а и у већини градова до 1.000.000 становника, је таква да се куће и зграде граде у оквиру зидова. Након тотално црвене земље ово је била друга интересантна ствар коју сам приметио још из авиона док сам слетао на Уберландјски аеродром почетком јуна ове године (давно то беше, а опет као јуче, еее како време лети…). Када неко реши да зида нешто на свом земљишту, прва ствар од које ће кренути су зидови.

Ова  ствар за животом међу зидовима је једна ствар која ми се у исто време свиђа и не свиђа. Нисам паметан. Уколико је у питању стан, исто ти се хвата. Али ако је у питању кућа правим разлику између великих дворишта и мањих. Но, пре него што наставим да вас потсетим да се кућа/е или зграда/е ограђенa зидом назива „кондоминијум“ (пор. condominium). Овај пут ћете видети где то ја тренутно живим и како изгледа један кондоминијум од 16 четвороспратних зграда.

пролаз моје зграде

Жоао Лимирио дос Ањос 2065 Уберландија …  „Блок 16, стан 102, молим!“ „Аааа, Сеееервио („Србин“ на португалком)! Кларо, кларо. Со ум мементо порфавор.“ „Ои, тудо бејн? Ваш земљак вам је дошао у посету.“ „Обригадо (хвала)“, одговарам и портир вам отвара капију и ви улазите у мој кондоминијум. Он је велик и прелеп. Има пуно зеленила и ја га волим због тога. Имам један мали паркић за клинце у који волим да седнем понекад ноћу на клупицу и осетим делић оне блеје са београдских клупица испред зграде. Имамо и летњу кућу коју можемо да користимо по ниској цени за потребе организовања неких прослава и  кошаркашко – рукометни терен који се наравно користи само за мали фудбал. Мој кондоминијум је ограђен високом жичаном оградом око ког је обрасла нека врста зеленог растиња (већ сам изјавио да се не разумем у цвеће) и то је још један детаљ који ми се много допада у вези са мојим местом живљења. На сваке две зграде постоји један мали „смећарник“. То изгледа као помоћна кућица за алат на којој постоје клизни метални капци. Отвориш тај капак и бациш своје смеће у бурад. Са друге стране тог „смећарника“ се налазе врата са катанцом и особе које одржавају кондоминијум изваде та бурад у време проласка комуналне службе на улицу која она испразне, онда се бурад врате назад и то би било то. Обично кондоминијуми имају и електричну ограду поврх ограде (зида) кондоминијума, али у случају мог, то је стандардна бодљикава жица. Иако је температура током целе године висока, клима уређаји и нису нешто заступљени по кућама, па тако ни по мом кондоминијуму (скупо буразеру). Углавном се бориш са врућином захваљујући промаји (од које сам ја имао урођени страх… Ненаде, немој седети на промаји, укочиће ти се врат!), вентилаторима и вишебројним туширањима током дана. Није ни мали број људи, у случају кућа, који изађу и седну на тротоар испред куће како би побегли од Сунца и топлоте.

Мој кондоминијум је веома фин. Моја станчић довољно опремљен, а соба по мом укусу сређена. Она је заклоњена суседном зградом па сам сачуван од директног Сунца током дана па је у њој мало свежије, мада и онако проводим само ноћи и понеки викенд у њој …

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Categories: Архитектура, Свакодневни живот | Oznake: , , , , , , , , , , , , , | 3 komentara

Create a free website or blog at WordPress.com.